„Ako ste izgubili nadu da ćete ikada više biti srećni, oraspoložite se. Nikada ne gubite nadu. Vaša duša, kao odraz večno radosnog Duha, jeste sama po sebi čisti izraz sreće. Otvorite dveri smirenosti i otkrićete u sebi blještavo sunce radosti.“ Paramhansa Jogananda

Svi smo mi svesni međusobnih razlika, i većina ljudi provede čitav život pokušavajući da poveća i naglasi te razlike, da na neki način bude bolji ili nadmoćniji od drugih, i nažalost upravo zbog toga većina napusti ovaj svet nesrećna. Ma koliko se trudili da naglasimo razlike među nama, mi smo zapravo mnogo sličniji nego što mislimo, jer postoji nešto što spaja sve što živi, nešto što je svim bićima u svekolikoj kreaciji zajedničko – želja da se izbegnemo patnju i nađemo sreću. Razlikujemo se jedino po tome šta verujemo da nam donosi sreću i na koji način pokušavamo, manje ili više uspešno, da je pronađemo.

Neko je srećan ako ima da pojede makar jedan siguran obrok dnevno, dok će drugi, naviknut na luksuz, u sličnoj situaciji patiti. Neko želi da bude bogat, neko slavan, neko moćan, neko želi udoban dom i veliku porodicu, neko želi da bude od koristi drugima, svi verujući da će tako pronaći sreću. Ima i onih koji smatraju da su srećni sve dok ih nesreća zaobilazi, bez obzira koliko monoton i učmao bio njihov život. Na prvi pogled, svakoga od nas različite stvari i situacije povređuju ili čine srećnim. Ali ako nam je svima toliko duboko usađena želja da tražimo sreću, zar nije logično da nam je svima dato i nešto što može da nam je donese? Postoji li to nešto što će jednako usrećiti i bogatog i sirotog, lepog i ružnog, pametnog i onog manje pametnog? Sigurno je da postoji, inače čitav život ne bi imao smisla.

Nesumnjivo je svako od nas osetio makar jednom u svome životu čistu, bezuslovnu sreću. Možda dok smo posmatrali čudesnu svetlost u svitanje ili slušali muziku koja nam na naročit način dodiruje dušu; možda dok smo posmatrali neko dete kako se bezbrižno igra, ili smo se jednostavno probudili, duboko udahnuli i pomislili da je sve lepo i čarobno, i da je život vredan življenja.

Na našu žalost, ma koliko dragoceni, ti trenuci su uglavnom retki i traju kratko. Zašto? Zato što smo suviše naviknuti da svoju sreću tražimo negde spolja, izvan nas, kao nešto što je odvojeno od nas i što je potrebno tražiti i osvajati. Preveliku smo moć dali svetovnim stvarima, ispunjenju materijalnih želja, ambicijama, ostvarivanju ciljeva. Mi čitav život provedemo u težnji da pronađemo sreću ostvarujući sve svoje želje, strahujući da ćemo biti nesrećni ako ih ne ostvarimo ili ako rezultate nakon što smo ih ostvarili ne budemo u stanju da zadržimo zauvek. Čovek koji je umislio da će biti srećan ako zaradi ogromnu sumu novca biće nesrećan ako u tome ne uspe, i obrnuto – biće srećan ako u tome uspe, ali će ipak nakon toga stalno brinuti da ne izgubi novostečeno bogatstvo. Isto se dešava kada tražimo ili nađemo novi posao, novog partnera, kad pokušavamo da sačuvamo dobro ili povratimo narušeno zdravlje – uvek smo nesrećni ako ne uspemo i srećni ako uspemo, ali u neprestanom strahu da ćemo to izgubiti. I po pravilu se ti naši strahovi obistine, jer nestalnost je odlika ovog sveta u kojem živimo. Ali na sreću, postoji jedna nit, jedna konstanta koja se provlači kroz čitavu promenljivu kreaciju, u kojoj je moguće pronaći trajnu sreću.

Da bismo bili zaista srećni, neophodno je da se ispune tri slova: sreća ne sme da bude samo odsustvo nesreće, već mora biti pozitivno iskustvo, osećaj blaženstva i dobrostanja koje prožima čitavo biće; mora biti trajna i uvek nova, kako nam stanje sreće ne bi dosadilo; i moramo biti svesni vlastite sreće, kako bismo mogli da u njoj uživamo. Zanimljivo je pomenuti da se ova tri atributa – svesno, radosno i trajno – koriste u indijskoj tradiciji da se opiše Božanska Svest, Apsolutni Duh iz kojeg je sve nastalo, koji sve održava i u koji se sve vraća. Sanskritske reči koje se koriste su Sat (večnost), Chit (svest) i Ananda (radost, duhovno blaženstvo). Mi smo duhovna bića, utelovljene duše koje su odraz ove beskrajne blažene svesti. Sve ono čemu stremimo već se nalazi unutar nas i sve što je potrebno da uradimo je da se uvučemo i zagledamo u sebe kako bismo našli sreću za kojom žudimo. Mi jesmo večno postojeća, uvek nova radost, a ipak mnogi smatraju da nisu srećni. To je zato što im nedostaje svest od tome jer očekuju od ovog promenljivog sveta da se promeni kako bi udovoljio njihovim prohtevima. Suviše malo ljudi je spremno da se udubi u sebe, da razgrne naslage nepotrebnih želja, očekivanja i vezanosti, i da dozvoli svojoj duši da zablista u punom sjaju – uvek postojećem, uvek svesnom i uvek novom blaženstvu.

Veliki proroci i učitelji svih religija i učenja – Mojsije, Buda, Lao Ce, Krišna, Isus, Muhamed i mnogi drugi znani i neznani dolazili su, i još uvek dolaze, samo sa jednim ciljem – da nas podsete gde treba da tražimo da bismo bili uvek srećni. I u naše doba bilo je takvih učitelja, onih koji su poseduju pravo znanje i nesebično ga prenose svima koji su spremni da uče. Jedan od njih bio je i veliki indijski jogi, Paramhansa Jogananda, prosvetljeni duhovni učitelj koji je došao na zapad da bi doneo drevnu mudrost joge i poučio ljude kako da pronađu ravnotežu između svetovnog i duhovnog. U svojim predavanjima i knjigama dotakao je gotovo svaku oblast života, uvek naglašavajući potrebu za usklađivanjem materijalnog i duhovnog, budući da smo mi duhovna bića koja su se zatekla i moraju živeti u materijalnom svetu. Njegovi saveti za skladan i srećan život upravo su tako i formulisani – kao jednostavna pravila saopštena svakodnevnim jezikom običnih ljudi, laka za razumevanje i primenu, a opet duboka i iznad svega korisna.

Knjiga „Kako uvek biti srećan“ zbirka je njegovih javnih i pisanih predavanja, članaka iz novina i časopisa, odlomaka iz knjiga koje je pisao, sakupljenih sa ciljem da nam pomognu da razumemo gde se nalazi i kako se pronalazi Ananda, neprolazno blaženstvo dostupno svima nama. U njoj nam veliki učitelj daje konkretna uputstva, ali i uopštena objašnjenja koja svako može primeniti u skladu sa svojim životnim okolnostima, i poziva nas da krenemo u pustolovinu otkrivanja vlastite duše i sreće koja je oduvek bila tu, uz nas i unutar nas. Samo treba da se odvažimo i krenemo u pustolovinu.