…Kako je tajna Čovekova sudbina, kako je zagonetan njegov život! Hoće li nam ikad to večno ćutanje što nas okruzuje, došapnuti smisao čovekovog života na zemlji? Da li će doći dan kada će iz oblaka neumitnog i patnje izaći glas koji će nam reći šta radimo na ovom svetu gde vlada bol? Jos davno je čovek saznao da nekakva tajna neumitnost vlada njegovim životom više nego što vlada on.

Razumeo je čovek da mu život izmiče, uprkos njegovom znanju, njegovoj volji i mudrosti, bez obzira koliko mudar i moćan bio i da uprkos svesti, poznavanju života, sebe i ljudi što ga okružuju, zakona prirode, postoji neka sila za koju nije siguran da li živi u njemu ili izvan njega, koju on ne poznaje i kojoj nije mogao dati drugo ime do – sudbina. Ništa nije tako nadmoćno porazilo čoveka kao to saznanje da on, kome je dato da misli i razume, da otkriva i vidi, ipak ne može vladati svojim životom i da mora prihvatiti svoj usud koji nije ništa drugo do svest o tome da samo podjednaka količina dobra i zla može stvoriti život, da mora zagrliti svoju slabost i patnju i da kroz prihvatanje sveta onakvog kakav jeste – doskoči prokletstvu, zloj kobi i da on samo naizgled vlada sudbinom.

To prihvatanje, što u sebi nosi svest da je nužno zagrliti svu patnju života, egzistencijalno je i ono što mu omogućava da živi, jer je duboko svestan da sebe i svet ne može menjati ili može tek u granicama koje su mu date, ali nikad radikalno, te zauvek odbacuje nadu da život moze ličiti na san, “San smešnog čoveka”. (priča Dostojevskog). Ta činjenica da čovek nije Bog stvara u njegovoj slobodnoj volji bes prema sebi samom i svetu, a misao bespomoćna da znanjem savlada istinu koja bi pobedila neumitnost, oseća se poraženom, gubi nadu, gadi se sama sebe. Jer uistinu, ma kako bio svestan da prihvatanje života jeste uslov postojanja, čovek ga još nije prihvatio, još uvek se buni, iako zna da se ne može promeniti bog zna šta. No, upravo iz te pobune spram prihvatanja – kao najveće mudrosti, rađa se njegova neumoljiva potreba da zavlada svemirom, koja je nekada davno terala asirske čobane da gledaju u zvezdano nebo, baš kao što danas nagoni sve nas da zurimo u parče papira na kome se nalazi slika svemira u času nečijeg rođenja. Astrologija je poput zubobolje čovekove svesti, koja se kroz evoluciju čovekovog duha uvek ponovo vraća nesmanjenom žestinom, mučeći njegovu svest, često dajućci i oduzimajući veru i nadu u nju, a ipak ostavljajući ga da veruje da se sve tajne nalaze zapisane u zvezdama i da taj pogled, uprt u nebo, za koji mnogi misle da priziva Boga, ustvari je pogled nade čovekove inteligencije uprt u svemir, u zvezde i planete – njihove glasnice, što čini naš mali svet i od kojih čovek očekuje odgovor na sve tajne sveta...