Sve veze, meni
Vaša korpa
Sve veze, meniVaša korpa

Gičin Funakoši - rodonačelnik karatea

 

Gičin Funakoši (1868-1957)  Rodio se u Šuriju prve godine ere Meiđi kad je počeo preobražaj feudalnog Japana u savremenu državu. Njegova porodica je pripadala klasi šizoku – redu kraljevskih službenika – koja zbog svog tradicionalizma nikako nije mogla da uhvati korak s vremenom, pa je bila izložena velikim ekonomskim nedaćama.

Kad je stasao za studije i kad je hteo da upiše medicinu, Funakoši je odustao od te namere jer su propisi zahtevali od studenata da budu uredno podšišani, a on nije hteo da se odrekne perčina koji je ukazivao na društveni status porodice i predstavljao je simbol kontinuiteta s prošlošću. Perčin je nosio do svoje dvadesete, ali je u trenutku kad je rešio da se zaposli kao učitelj u jednoj osnovnoj školi u Nahi morao da se podšiša izazvavši burno negodovanje u porodici.

Počeo je da vežba karate još kao dečak kako bi poboljšao svoje problematično zdravlje. Prvi učitelj mu je bio Anko Azato, a s vremenom je počeo da trenira i kod Anka Itosua.

S pedeset tri godine Funakoši je prestao da radi u prosveti. Ostavio je ženu s decom na Okinavi i otišao u Tokijo da širi veštinu koja je prerasla u njegovu doživotnu strast. Njegovi počeci u japanskoj prestonici bili su izuzetno teški. Bez ikakvih prihoda, on je počeo da radi kao domar u internatu za okinavljanske studente. Stanovao je u „sobičku površine tri tatamija“ (5 m2). Zaduženje mu je bilo da čisti dom i baštu, da studentima raznosi poštu i dočekuje posetioce. Time je otplaćivao sobu u kojoj je stanovao, a prehranjivao se radeći kao učitelj karatea. Treninge je držao u sali za konferencije u tom domu. Prvih nekoliko godina imao je malo učenika, a zatim je njihov broj počeo da raste.

Odgajan u duhu klasičnih konfucijanskih dela izrastao je u tipičnog kineskog učenjaka koji je uvek i na svakom mestu insistirao na učtivosti i dobroti u međuljudskim odnosima, pa su ga učenici istovremeno poštovali i kao majstora jedne borilačke veštine i kao učitelja života. Vatabe je ispričao jednu zgodu koju je čuo od starijih kolega Nogučija i Egamija u kojoj se na najbolji način razotkriva Funakošijevu ličnost. Učitelj je jednom prolazio pored studentskog doma. Jedan od stanara je u tom trenutku počeo da mokri s prozora svoje sobe na prvom spratu pravo na Funakošijevu glavu. Egami i nekoliko drugih učenika koji su bili u njegovoj pratnji toliko su se razjarili da su hteli da pojure gore i premlate nesrećnika. Međutim, Funakoši je u tom trenutku stišao strasti, rekavši: „Ne bi trebalo tako da besnite. Dovoljno je što sam obrisao glavu“.

Zahvaljujući urođenoj toleranciji i odmerenosti u ponašanju, Funakoši skoro nikad nije došao u priliku da upotrebi svoje borilačko umeće. Ipak, zakon verovatnoće je zbog njegove dugovečnosti naprosto morao da se ispolji, pa je ostalo upamćeno nekoliko „pikanterija“ iz vremena dok je radio kao učitelj na rodnom ostrvu i kao profesionalni trener karatea u Japanu.

U svojim sećanjima on navodi slučaj iz momačkog doba kad je očvrsnut od dugogodišnjeg treninga goreo od želje da se oproba. Tako se desilo da je na pola puta između Nahe i Šurija zastao pored jedne grupe mladića koji su odmeravali snagu u „lomljenju ruke“. Oni su verovatno bili isprovocirani njegovom sitnom pojavom i napadnim „kibicovanjem“, pa su ga izazvali na dvoboj. Pobedio ih je s lakoćom sve do jednog, a zatim je produžio putem. Ali, ne lezi vraže! Poniženi i uvređeni učesnici tog nadmetanja rešili su da mu održe lekciju iz ponašanja, pa su ga sustigli putem. U tom kritičnom momentu morao je da primeni karate ograničivši aktivnost na vešto izmicanje i blokiranje udaraca. Postavši svesni da mu ne mogu ništa, napadači su na kraju digli ruke od njega.

Iako bi takav rasplet zadovoljio taštinu većine ljudi, kao uostalom i mladog Funakošija, on je kasnije priznao da je svojim ponašanjem u vezi s tim događajem oskvrnavio suštinu karatea. U dubini duše je bio svestan da ga je upotrebio isključivo za odbranu svoje taštine i ispraznog muškog ponosa iako su ga učitelji podučavali da za tim znanjem mora da posegne samo u krajnjoj nuždi i u odbranu samo najuzvišenijih ideala pravde i čovečnosti.

Drugom prilikom, u sumrak na putu prema tastovoj kući, presrele su ga dve maskirane protuve naoružane batinama i zatražile novac. Svestan svojih moći i žalosne sudbine tih osoba, on je tom prilikom zapodenuo priču s njima pored svih pretnji i uvreda kojima su ga obasuli i neprimetno je otopio surovost napadača. Umesto novca kojeg nije imao udelio im je nešto kolača iz svog denjka, a oni su ga ispratili uz dirljiv savet da se pripazi putem.

Sun Vuova maksima da prava veština ratovanja ne podrazumeva savladavanje neprijatelja u borbi nego bez nje ispoljila se u tom slučaju na praktičan i slikovit način. Kad je kasnije taj događaj prepričao učiteljima, oni su se od srca nasmejali uz komentar da je ispoljio pravo razumevanje duha karatea i da vreme koje su proveli s njim nije uludo potrošeno.

U drugoj polovini života, kad se preselio u Tokijo, bio je prisiljen još dvaput da posegne za svojim opasnim znanjem.

Ičizo Otake (r. 1905), jedan od Funakošijevih učenika iz prvih godina njegovog delovanja u Tokiju, priseća se da je s nekoliko starijih kolega učestvovao u testiranju učiteljevih borilačkih sposobnosti. Funakoši je stupio u svlačionicu brišući znoj s lica posle završenog treninga i uputio se prema njima sa osmehom. U tom trenutku njih četvorica su ga opkolila i napala. To nisu bili napadi s namerom da se ubije, ali bili su dovoljno ozbiljni i izvođeni od uvežbanih karateka. Zatečen, Funakoši je u početku sve te napade rukama i nogama odbijao ili izbegavao sa osmehom smatrajući ih šalom. Ali, ubrzo je shvatio njihovu nameru. Pocrveneo je u licu, ispustio kiai, pa se Otakeu učinio, i pored sitnog rasta, izuzetno krupnim. Zatim je izveo nekoliko kružnih kretnji, a oni su čučnuli držeći se za laktove i kolena jer su Funakošijevi blokovi bili tako čvrsti da im se činilo kao da ih je udarao gvozdenom šipkom. Jedan od napadača je procedio: „Mi cenimo vaše tehnike, učitelju. Izvinite, molimo vas“.

Funakoši je viknuo: „Budale!“. Zatim se povukao u svoju sobu od tri tatamija prethodno ih ošinuvši besnim pogledom.

Osećajući grižu savesti, Otake je neko vreme oklevao, a zatim se uputio za njim. Pokucao je na vrata i skrušenim glasom ga zamolio za dopuštenje da uđe. Stupio je u sobu pognute glave i ćutao. Funakoši mu se obratio ležernim tonom, ali glasnije nego uobičajeno: „Testiranje učitelja nije u skladu s moralnim kodeksom karate-doa. Ljubav prema budou ne dopušta takvo ponašanje. To nije duh budoa.“ Otake je stajao u tišini obliven hladnim znojem. Ali kad je Funakoši u jednom trenutku rekao da pođu do javnog kupatila, osetio je olakšanje jer je shvatio da im je oprošteno.

Sledeći incident zbio se u godinama posle Drugog svetskog rata u mračnoj i kišovitoj noći u jednom porušenom i napuštenom kvartu Tokija. Funakoši se u sitne sate vraćao kući – koja je pukim slučajem preživela bombardovanje – kad ga je iznenada iz tame zaskočio neznanac sa očiglednom namerom da ga opljačka. Po svemu sudeći, napadač je ocenio da ima posla s lakim plenom jer se Funakošiju obratio sa „dedice“. Posle „lake konverzacije“ istrgnuo mu je kišobran iz ruke i zamahnuo njime, rešen da udari. Na njegovu nesreću, Funakoši se sagnuo i munjevito ga ščepao za testise. Paralisanog od bola predao ga je u nadležnost jednom policajcu koji se tu slučajno zatekao.

Premda je i taj slučaj nepopravljivi čovekoljubac i za moralisanje uvek spreman Funakoši ocenio kao odstupanje od „Puta“, preostaje da zaključimo da je i u poznim godinama u sukobu s daleko mlađim i snažnijim protivnicima njegov karate bio upotrebljiv. Jer, u prvom slučaju imao je oko šezdeset godina, a u drugom oko osamdesetak. To ističemo kao protivdokaz sumnjama u vezi s Funakošijevim borilačkim sposobnostima koje su u njegovo vreme i kasnije raspirivali pojedinci, a samo zato što je gajio otpor prema uvođenju slobodne borbe u karate istovremeno dajući prednost tradicionalnom treningu u kome je naglasak bio na vežbanju kata.

 

Preporučujemo

Preporučujemo

 

Karate Do, moj životni put

Karate Do, moj životni put

Karate Do, moj životni put

 

Brze veze

 

FacebookInstagramTwiter
 

© Sva prava zadržana, Izdavačka kuća „Babun".

Preuzimanje knjiga na adresi dr Milivoja Petrovića 5, Beograd-Rakovica
Radno vreme od 9 i 30 do 16 i 30 sati
Kontakt: 065 / 319 39 13

PIB: 100048004, MB: 17338056, Šifra delatnosti: 5811
Sedište: Beograd, Simina 11