Šunru Suzuki (Shunryu Suzuki (鈴木 俊隆 ), duhovno ime Šogaku Šunru, (rođen 18.07.1904 u prefekturi Kanagava, umro 14.12. 1971 u San Francisku, Kalifornija), bio je zen monah i učitelj koji je doprineo popularizaciji zen budizma u Sjedinjenim američkim državama, poznat još i po tome što je osnovao prvi budistički manastir izvan Azije (Tasađara zen planinski centar). Suzuki je osnovao i Zen centar u San Francisku, koji je, skupa sa pridruženim hramovima važio za najuticajniju zen organizaciju u SAD. Knjiga o njegovom učenju, “Zen um, početnički um”, je jedna od najpopularnijih knjiga o zen budizmu na Zapadu.
Biografija
Šunru Suzuki je rođen 18. Maja, 1904. Godine. Njegov otac, Butsumon Sogaku Suzuki, bio je starešina soto zen hrama. Njegova majka Jone, ćerka sveštenika, razvela se od svog prvog muža jer je previše težila nezavisnosti. Šunru je rastao sa starijim polubratom i dve mlađe sestre. Kada je odrastao, bio je visine oko 1,5 metara. Hram njegovog oca bio je smešten u blizini Hiracuke, grada koji leži na oko 100 kilometara jugozapadno od Tokija. Hram je bio mali i oskudan, tako da je njegova porodica često gladovala. Kada je krenuo u školu, Suzuki je postao svestan činjenice da je njegova porodica vrlo siromašna. Suzuki je bio osećajno i ljubazno dete, ali ga je često mučila puka glad. Drugi dečaci su mu se smejali zbog njegove gole glave i zato što je sin sveštenika. U školskim igrama, međutim, on je uvek bio među najboljima. Učitelj mu je rekao da će, kada poraste, biti veliki čovek, ali, da bi to ostvario, mora da napusti prefekturu Kanagava i posveti se ozbiljnim studijama.
Naukovanje
Godine 1916., dvanaestogodišnji Suzuki odlučio je da krene sa obukom kod učenika svog oca Gvokujun So-on Suzukija. So-on je bio Sogakuov usvojeni sin i starešina hrama Zoun-in. Njegovi roditelji su isprva mislili da je on previše mlad da ide tako daleko od doma, ali su se na kraju složili. Zoun-in je mali gradić u Japanu u prefekturi Šizuoka, Svakog jutra on je ustajao da vežba zazen u 4 sata ujutro. Posle toga bi recitovao sutre i započinjao sa čišćenjem hrama zajedno sa ostalima. Suzuki je jako poštovao svog učitelja, koji je zagovarao strogu disciplinu. Kada je Suzuki došao u hram, bilo je još dečaka sa njim. Ali, kada je on napunio18 godina, svi drugi su već bili napustili hram.
Više škole
1924. godine Šunru je otišao u pripremnu Soto školu u Tokio. Tokom 1925. i 1926. Godine, Suzuki je prolazio zen obuku sa Dođun Katom u Šizouki. Ovde je Šunru, nakon stodnevnog povlačenja, postao glavni monah, nakon čega više nije bio smatran početnikom. So-on je obavio prenos darme Suzukiju 26.avgusta 1926. godine. I njegov otac se povukao kao starešina manastira Šogan-ji, da bi došao sa porodicom u Zoun-in, gde je nadalje služio kao inkjo (iguman u povlačenju). Januara 1929. Godine, So-on se povukao kao iguman Zoun-in manastira i postavio Šunrua kao 28.og sveštenika. Godinu dana kasnije, obavljena je ceremonija kojom mu je formalno odobreno da podučava kao sveštenik zen-budizma. Suzuki je u ovom periodu spomenuo So-onu da bi bio zainteresovan da ode u Ameriku. So-on se žestoko protivio toj ideji. Suzuki je shvatio da je njegov učitelj osećao jaku povezanost sa njim, i da bi njegov odlazak bio shvaćen kao uvreda. Više to nije spominjao. Nakon što je završio svoje školovanje u Komazavi, So-on je zahtevao od Šunrua da nastavi svoje školovanje u poznatom zen hramu Eihei-đi, u prefekturi Fukui. Septembra 1930. godine, Suzuki je kročio u hram da bi bio podvrgnut zen-inicijaciji tangarjo. Njegov starešina u to vreme je bio Kitano, jedan od utemeljitelja soto zen hrama u Los Anđelesu, Kalifornija. Nakon toga Suzuki je obišao još nekoliko manastira u Japanu, gde je svaki put bio podvrgnut novoj inicijaciji u zen budizam. Priča se da je, za vreme Drugog svetskog rata bio zaokupljen anti-ratnim aktivnostima.
Zen centar u San Francisku
U maju 1959. godine, Šunru Suzuki je pristigao u San Francisko da bi posetio Soko-đi, u to vreme jedini soto-zen hram u San Francisku. Tada je imao 55 godina. Suzuki je bio pomalo zatečen amerikanizovanim i razblaženim zen budizmom koji se praktikovao u hramu, koji su uglavnom pohađali stariji japanski emigranti. On je našao da je američka kultura zanimljiva, i nije mu palo teško da joj se prilagodi, rekavši jednom “da sam znao kako je ovde, došao bih ranije”. U vreme Suzukijevog dolaska, zen je postao glavna tema među nekim grupama intelektualaca u u Americi, u krugovima takozvane bit-generacije. Naročito uticajne su bile knjige o zen budizmu autora Alena Votsa. Ovo je probudilo davnašnju Suzukijevu želju da podučava zapadnjeke zen budizmu. Ubrzo se, na mestima poput Instituta za umetnosti San Franciska i Američke akademije azijskih studija (gde je Alen Vots bio upravnik), počeo širiti glas o dolasku autentičnog učitelja zena. Suzuki je bio pozvan da se priključi i održi nekoliko predavanja o budizmu. Učionica je bila prepuna onih koji su hteli nešto da čuju o budizmu, a prisustvo zen učitelja još više je podgrevalo atmosferu i entuzijazam. Suzuki je održao čas tako što je izvodio zazen 20 minuta, sedeći na podu bez zafua i zureći ispred sebe u beli zid. Na završetku časa Suzuki je pozvao sve da dođu u Sokođi na jutarnji zazen. Malo po malo, sve više ljudi je svako jutro dolazilo kod Suzukija da vežba zazen. Od svih tih ljudi oformila se grupa koja je sa Suzukijem napokon oformila Zen centar San Franciska. Zen centar se razvijao do te mere da je, 1966. Godine, pod vođstvom Suzukija, osnovan i Tasađara planinski centar. Krajem 1969. Godine, kupljena je zgrada u San Francisku koja je pretvorena u zen hram. Suzuki je tako postao prvi starešina nekog zen budističkog manastira izvan Azije.