U „Knjizi pet prstenova“, Musaši beleži da je rođen u Harimi, ali takođe postoje dokazi da on potiče iz sela Mijamoto u provinciji Mimasaka. Međutim, tačno mesto njegovog rođenja ne može se utvrditi. Datum njegovog rođenja takođe nije tačno utvrđen, ali je, prema sopstvenom svedočenju, rođen 1584. godine. Njegov otac Šinmen Munsai bio je majstor đite (mala metalna šipka sa dodatkom u obliku „palca“ za borbu sa mačevima) i misli se da je ostavio porodicu kada je Musaši bio sasvim mali.
Kada je Musaši napunio trinaest godina, u jednom dvoboju u Harimi porazio je mačevaoca šinto stila, Arimu Kiheija. Njegov drugi dvoboj, takođe krunisan pobedom, dogodio se kada mu je bilo šesnaest godina, i on je tada pobedio mačevaoca Akijamu iz Tađime. Kaže se da se pridružio poraženoj strani (snagama vladara Tojotome) u istorijskoj bici kod Sekigahare 1600. godine, ali ni taj podatak nije siguran. Sledećih nekoliko godina proveo je u napornom vežbanju jer je u dvadeset i prvoj godini otišao u Kjoto i pridružio se klanu Jošioka, klanu koji je obučavao šogunovu porodicu borilačkim veštinama. Nakon što je najstarijem bratu Jošioka Seiđuru drvenim mačem naneo teške povrede i ubio njegovog mlađeg brata Denšičira, Musaši je uspeo da savlada grupu učenika tog klana, koji su, da bi osvetili braću, krenuli za njim i stigli ga u borovoj šumi kod hrama Ičiđo. Kaže se da je tokom borbe sa Seiđurom Musaši imao svoj prvi uvid u „Dva neba“, odnosno u stil dva mača.
Nakon što je u brzini napustio Jošioke, Musaši se susreo i pobedio veštog kopljanika i sveštenika hrama Hozoin, inače učenika čuvenog Ineija. Zatim se na putu za Edo borio sa Musom Gonosukeom, čuvenim majstorom štapa, i ovo je jedini dvoboj za koji bi se moglo reći da je predstavljao Musašijev poraz. Nešto kasnije je pobedio jednog borca Jagjuo borilačkog stila, stila koji je u to vreme spadao među najcenjenije. Na putu za Igu, susreo se sa poznatim borcem sa nunčakama, Šišido Baikinom, pa je i nad njim odneo pobedu.
U aprilu 1612. Musaši je napustio Kjoto u uputio se Kokuru na severu Kjušija. Tamo je potražio jednog očevog učenika, koji je u tom trenutku bio stariji činovnik feudalnog dobra u Kokuru-u, da bi od njega dobio dozvolu za dvoboj sa Ganriju Sasaki Kođirom. Kođiro je radio kao učitelj mačevanja za Hosokava klan, i bio je poznat po svom dugačkom maču i lastavica stilu. Ovaj poznati dvoboj odigrao se u Funašimi, današnjoj Ganrijušimi, malom pustom ostrvu u blizini Kokurua. Predanje kaže da je Musaši čamcem prebačen na ostrvo, da je tamo sopstvenim rukama načinio drveni mač od jednog vesla, i onda je tim „mačem“ posekao svog nesrećnog protivnika. Kođiro nije preživeo taj dvoboj.
Prema nekim svedočenjima, Musaši je 1615. uzeo učešća u jednoj vojnoj akciji u tvrđavi Osaka, kada je konačno poražen klan vladara Tojotome. Nakon toga je putovao kroz severne provincije Deva i Hitači, gde je stekao učenika Iorija, koga je kasnije usvojio kao sina. Zatim se vratio u Nagoju, gde je ostao da živi nekoliko godina. Godine 1637. učestvovao je u napadu na tvrđavu Hara tokom Šimbara ustanka, u kome je zadobio nekoliko povreda. Kada se vratio u Kjoto radi oporavka, on se na jednom književnom skupu 1640. susreo se sa Hosokava Tadatošijem, upravnikom zamka Kumamoto, koji ga je pozvao da bude gost u njegovoj rezidenciji. Mušaši je poziv prihvatio i tu je ostao da živi, kao i da praktikuje i podučava borilačke veštine.
U februaru 1641. na Hosokavinu molbu, Musaši je napisao „Trideset i pet članaka o borilačkim veštinama“. Ovo je bio njegov prvi pisani tekst i verovatno je predstavljao osnovu „Knjige pet prstenova“. Nažalost, Tadatoši je ubrzo nakon toga umro u pedeset i četvrtoj godini, pa su se njegove nade da će njegov stil biti i zvanično prihvaćen, izjalovile. Tada je čuveni mačevalac ušao u period kada se prevashodno bavio poezijom, čajem, slikanjem i vajarstvom.
Godine 1643. Musaši je osetio prve zlosutne znake nečega što će se kasnije ispoljiti kao fatalna bolest. Te godine se u oktobru mesecu, da bi se pročistio, „popeo na planinu Ivato ostrva Kjušju u provinciji Higo, poklonio se Nebu, odao poštovanje boginji Kanoni, suočio se sa Budom“ i počeo da piše „Knjigu pet prstenova“. Nju je dovršio nakon dve godine meditiranja o svojim iskustvima.
Negde u proleće 1645. njegova se bolest, za koju se utvrdilo da je vrsta raka, pogoršala, pa se on u aprilu povukao u jednu pećinu na planini Ivato, gde je prethodnih godina praktikovao zazen, i gde je želeo da u miru sačeka smrt. Međutim, učenici su ga ubedili da se vrati u svoju rezidenciju da bi se brinuli o njemu. Dospevši u kritično stanje, 12. maja je podelio poklone učenicima, a kao svoj poslednji čin, izdiktirao je „Put usamljenika“ (ili „Put oslanjanja na sebe“) dvadeset i jednu poruku o samodisciplini za potonje generacije.
19. maja 1645. Mijamoto (Šinmen) Musaši umro je u svojoj rezidenciji, najverovatnije u šezdeset i drugoj godini. Od njega se oprostio sveštenik Šunzan, sa kojim je Musaši učio zen, i priča se da se, dok je ovaj izgovarao sutre, nebo iznenada naoblačilo i usledio je strahovit udarac groma. Tako je obeležen odlazak velikog mačevaoca. (Iz predgovora „Knjige pet prstenova“ u prevodu Vilijama Skot Vilsona, Kodansha International)
Knjiga pet prstenova
Knjiga koja na engleskom nosi ispravan naziv „Knjiga pet sfera“, delo Mijamota Musašija posvećeno umeću ratovanja, predstavlja čisto pragmatični poduhvat. Musaši ismeva spoljašnji sjaj i komercijalizaciju borilačkih veština, usmeravajući pažnju na psihološki i fizički aspekt smrtonosnog napada i odlučne pobede kao suštine ratovanja. Njegov naučno agresivan, u potpunosti nemilosrdan pristup vojnoj nauci, iako nije bio široko zastupljen među japanskim majstorima borilačkih veština, predstavlja jednu visoko koncentrovanu karakterizaciju određenog tipa ratnika samuraja. Iako se u vezi njegovih dramatičnih podviga razvio čitav korpus legendi, malo se toga pouzdano zna o životu Mijamota Musašija. Ono što je on izneo o sebi u svojoj „Knjizi pet prstenova“ je primarni izvor istorijskih činjenica. Prvi put je u borbi ubio čoveka sa trinaest godina, a poslednji put sa dvadeset i devet godina. U jednom trenutku svog života on je navodno prestao da koristi pravi mač, ali je nastavio da zadaje smrtonosne udarce protivnicima sve do kraja karijere mačevaoca. Poslednje tri decenije života Musaši je proveo usavršavajući i podučavajući svoju ratničku nauku. Priča se da se nikada nije češljao, da se nikada nije kupao, da se nije ženio, da nije stvorio dom i da nije podizao decu. Iako je poznavao društvene veštine svog vremena i uistinu ih je preporučivao svakome, Mijamoto Musaši je u suštini išao asketskim putem ratnika do kraja svog života.
Rođen u ratna vremena, odgajan u borbama koje su se vodile na život i smrt, zatim svedok prelaska nacije na miroljubivu politiku bez presedana u istoriji Japana, Mijamato Musaši je napustio život običnog čoveka da bi postao živući primer dva esencijalna principa drevnih borilačkih i taktičkih tradicija, koje je prenosio i mlađim generacijama.
Prvi od tih osnovnih principa je sačuvati unutrašnji mir i pribranost čak i u središtu haosa nasilja; drugi je ne zaboraviti na mogućnost izbijanja sukoba i u mirnim vremenima. Kao ratnik iz dva potpuno različita sveta, sveta rata i sveta mira, Musaši je bio primoran da praktikuje oba ta fundamentalna principa ratničkog puta na veoma intenzivan način, što je njegovom delu dalo neponovljivu crtu oštroumnosti i surovosti.
(Iz predgovora „Knjige pet prstenova“ u prevodu Tomasa Klirija, IP„Babun“)