Meher Baba

Mervan Šeriar Irani, poznatiji kao Meher Baba, rođen je u gradu Puni u Indiji 25. februara 1894, od oca Šeriara i majke Širin, zoroastrijaca persijskog porekla. Njegov otac Šeriar bio je posvećeni tragalac za Bogom. Svoje akademsko školovanje Mervan je započeo u višoj školi Sveti Vinsent, a nastavio u koledžu Dekan u Puni. Izuzetno živahan dečak, uživao je u igrama i sportovima, pa su ga drugovi smatrali "prirodnim vođom". Istovremeno, bio je i odličan dak, zainteresovan za poeziju i duhovne knjige, privržen pesničkoj reci Šekspira, Vordsvorta, Šelija i velikog persijskog pesnika Hafiza. Nadahnut Hafizom, pisao je pesme na persijskom i engleskom jeziku.

Mada je u to vreme bio prvenstveno zaokupljen igranjem kriketa i drugih igara u kojima su uživali dečaci njegovog uzrasta, on se mnogo godina kasnije se prisećao da je, prelistavajući knjigu o životu Bude, kod mesta gde se govori o drugom dolasku Bude kao Maitreje, Gospoda Milosrđa, pomislio: "To sam ja". Zatim je sasvim zaboravio na taj događaj.

U isto vreme kad i Mervan, u Puni je živela neobična Hazrat Babađan, sufijski Učitelj, jedna od pet Savršenih Učitelja tog doba. Ta izuzetna žena, za koju se govorilo da je već odavno prevalila stotu godinu života, živela je na goloj zemlji pod krošnjom banjan drveta od koga se veoma retko rastajala, uvek okružena gomilom poštovalaca i poklonika. O njoj je kružila priča da je, nakon duge posvećenosti i traganja doživela Bogoostvarenje i, postavši Savršenim Učiteljem, jednog trenutka objavila: "Ja sam Bog". Time je izazvala bes izvesnih vojnika, otrodoksnih muslimana, i oni su je živu zakopali u Punđabu. Međutim, ti isti vojnici su se ne malo iznenadili zatekavši je, nakon izvesnog vremena, kako ponovo sedi ispod svog banjan drveta u Puni. Od tog trenutka postali su njeni vatreni sledbenici i telohranitelji, čuvajući stražu danonoćno oko te živuće svetice.

Mervan je bio izuzetno privučen njenom pojavom i često je odlazio da sedi kraj nje, tiho uživajući u njenom blaženom prisustvu. Jednog dana u maju 1913. ona ga je pozvala da priđe i, poljubivši ga u čelo, otkrila mu je njegov istinski položaj Avatara (Bogočoveka, Boga u ljudskom obličju). Baba se odmah našao u stanju u koje obična svest ne proniče, i ono je potrajalo više meseci. Faze beskonačnog blaženstva smenjivale su se sa fazama neopisive patnje, a njegova zabrinuta porodica smatrala je da je ozbiljno oboleo. Pozvali su lekare, ali tu nikakva medicina nije mogla da pomogne. Devet meseci je Mervan, izgubivši svest o svom fizičkom telu, bio potpuno nesvestan svog okruženja. Ni injekcije morfijuma nisu mogle da ga uspavaju. Odbijao je svaku hranu. Peške je prelazio kilometre i kilometre, jer kada bi jednom krenuo, više nije bio kadar zaustaviti se. Tek nakon devet meseci delimično mu se povratila svest, mada se i dalje ponašao, kako je i sam jednom prilikom izjavio, "kao robot koji poseduje intuiciju".

Babini Sadgurui

Dužnost pet Savršenih Učitelja (Sadgurua) jeste da pripreme silazak Bogočoveka (Avatara), skinu koprenu s Njegove božanske prirode i pripreme ga za Njegovu misiju na zemlji. Nakon što mu je Babađan skinula koprenu i omogućila "da doživi da je to što Jeste", Meher je stupio u dodir sa preostala četiri Savršena Učitelja: Tađudin Babom iz Nagpura, Naradžan Maharadžom iz Kedgona, Sai Babom iz Širdija i Upasni Maharadžom iz Sakorija. Kada se, decembra 1915, Mervan obreo u Širdiju, Sai Baba je, pogledavši ga pravo u oči, uzviknuo: "Parvardigar" (Bog-Svemogući-Svedržitelj). Zatim ga je uputio da poseti njegovog najslavnijeg učenika, Upasni Maharadža, koji je u to vreme boravio u obližnjem hramu Khandoba.

Putevi i načini Savršenih Učitelja su za obične ljude veoma zagonetni, nerazumljivi, neretko i odbojni. Upasni Maharadž je, na primer, bio nezgodne naravi, a svoje delovanje je maskirao na mnoge načine, ponekad se ispoljavajući kao besan i neuračunljiv čovek. Tako je njegov prvi impuls kada je ugledao Mervana bio da podigne kamen sa zemlje i pogodi ga u čelo tačno u ono mesto gde ga je Babađan prethodno poljubila. Time mu je zapravo pomogao da povrati svest o gruboj sferi fizičkog sveta.

Kako se Mervanu, uz pomoć Upasni Maharadža, postepeno vraćala normalna svest, on se, da bi uslišio molbe svoje majke, okušavao u svakojakim svetovnim strukama i profesijama. Zatim je odbacio sve i u julu 1921. otišao ponovo u Sakori kod Upasni Maharadža gde je proveo sledećih šest meseci. Krajem decembra te godine Mervan je u potpunosti povratio normalnu svest. Jedne večeri, Upasni Maharadž je sklopljenih ruku pred Mervanom izjavio: "Mehervandi, ti si adi-šakti (iskonska moć): ti si Avatar". Tako je Mervan postao Meher Baba u svojoj dvadeset i sedmoj godini života i započeo svoj univerzalni rad na duhovnoj obnovi čovečanstva.

Nastanak Meherabada: Meher Baba je, napustivši Sakori, živeo pet meseci (od januara do maja 1922) u jednoj kolibi na periferiji Pune. Tamo su mu se pridružili njegovi prvi učenici koji su kasnije postali njegovi mandali (mandali je sanskritska reč koja označava grupu ili družinu; Baba je, međutim, ovoj reči, kao uostalom i mnogim drugima, dao posebno značenje).

U maju 1922. Baba je napustio Punu i doselio se u Bombaj gde je boravio u Dadaru, u kolibi zvanoj Manzil-e-Meem (Kuća Učitelja). Na tom mestu je više od četrdeset ljudi različitih veroispovesti – što muslimana, što zoroastrijaca i Hindusa – živelo deset meseci sa Babom, vodeći isposnički život u strogoj disciplini.

Nakon tih deset meseci, Baba je napustio Bombaj i uputio se, u martu 1923. u Ahmednagar. Posle izvesnog vremena smestio se blizu sela Arangon, nekih šest milja od Ahmednagara. Ašram koji je tamo podigao poznat je po imenu Meherabad (abad u prevodu znači koji cveta, buja). Mandali su sada morali da rade sve poslove bez pomoći unajmljenih radnika: da kuvaju, peru odeću i rade po čitav dan kao fizički radnici. Baba je ovo nazivao "ghamela joga" (praksa svakodnevnog teškog fizičkog rada). Pored toga, bili su dužni da služe siromašne i bolesne, istovremeno se, u dužim ili kraćim periodima, pridržavajući najstrožeg posta. Meherabad je počeo da se širi. Podignuta je škola za decu svih kasta i veroispovesti, zatim bolnica, prihvatilište za leprozne i siromašne, duševno obolele i maste. Broj posetilaca svakodnevno je rastao. Baba je, naravno, i sam uzimao učešća u svim delatnostima u Meherabadu; sopstvenim rukama je okupao na hiljade bolesnih i leproznih, što je takode bio deo njegovog univerzalnog rada.

Babino ćutanje

Baba je otpočeo svoje ćutanje 10. jula 1925. i nije ga prekidao sve do napuštanja svog fizičkog tela, 31. januara 1969. U prvo vreme je saobraćao pišući na tabli, zatim je prešao na korišćenje table sa slovima engleske abecede, da bi naposletku i to napustio i nastavio da se služi samo svojim jedinstvenim sistemom znakova i gestova. Na počeku ćutanja Baba je nekoliko sati na dan provodio pišući svoju čuvenu "Knjigu" za koju se pretpostavlja da sadrži njegovu poruku svetu, a koja ni dan-danas nije objavljena. Januara 1927. prestao je da piše i, izuzimajući potpise i pojedina važna dokumenta, više nije zabeležio ni slovo. Babino jedinstveno ćutanje koje je trajalo 44 godine nije imalo za cilj njegovo lično duhovno uzdizanje, obzirom da je On već bio Savršen. "Bog je večito radio u tišini i povučenosti, nečujan za sve sem za one koji imaju iskustvo Njegove Beskonačne Tišine." Bog govori u tišini, i ne živi u ašramima, crkvama ili sektama, već u srcima Njegovih privrženih ljubavnika.

U knjizi "Sve i Ništa" tim povodom je zabeležena sledeća Babina priča: Jednom je jedan ljubopitljivi i sumnjičavi čovek otišao do Savršenog Učitelja Bajazida i rekao mu: "Pošto si Savršen, mora da umeš da čitaš tuđe misli. O čemu upravo razmišljam?" Bajazid mu odgovori: "Misliš o onome o čemu ne bi trebalo da misliš i pitaš ono što ne bi trebalo da pitaš. Da si došao otvorenog uma i zavezanog jezika dobio bi ono što je trebalo da dobiješ umesto ove zaslužene grdnje."

Baba je često najavljivao prekid svog ćutanja uporedujući ga sa eksplozijom atomske bombe. U već navedenoj knjizi "Sve i ništa" zabeležena je sledeća Babina poruka čovečanstvu: "Kada se atom rascepi oslobađa se beskonačna energija. Slično tome, kada moja Tišina bude prekinuta i izgovorim REČ, oslobodiće se beskonačna mudrost. Atomska bomba bačena na zemlju uzrokuje strahovita razaranja. Slično tome, kada Reč koju ću izgovoriti udari o univerzum, doći će do velikih materijalnih razaranja; ali istovremeno će nastupiti i nezapamćeni duhovni preokret."

Baba i masti

Babin rad je posedovao još jedan vid kome do tada nije bilo premca medu duhovnim delatnostima, a to je rad sa mastima. Od 1936. do 1949, odnosno punih trinaest godina, Baba je sa svojim učenicima povremeno odlazio na duža ili kraća putovanja čiji jedini cilj je bilo pronalaženje i kontaktiranje mašta (božanskih luđaka, jurodivih). Masti nisu duševno oboleli u uobičajnom smislu reci, jer njihovo stanje duševne neravnoteže vuče poreklo iz odveć snažne potrebe za Bogom koja onda izaziva vrenje nadmoćnih duhovnih sila. Te sile zatim preplavljuju svest, i to je razlog zbog koga ti bogoopijeni masti pokazuju krajnju ravnodušnost prema svom telu i okolini. Baba je, poznajući uzrok njihovog duševnog stanja, znao kako da im svojom ljubavlju uravnoteži svest, dajući im, pritom, odgovarajući podstrek za dalje napredovanje na duhovnoj stazi. Otvarao im je oči za odgovornosti koje moraju preuzeti na sebe i ukazivao na neophodnost uzimanja učešća u ogromnom zadatku sveopšteg ubrzavanja duhovnog rasta čovečanstva. Na svojim putovanjima, popularno nazvanim "mast putovanja" (mast tours), detaljno opisanim u knjizi "Putnici" (The Wayfarers), Baba je sa svojim učenicima prolazio kroz nebrojene, nazamislive teškoće: išli su kroz bezvodne pustinje, krčili puteve kroz neprohodne šume, prelazili planinske vence, jahali na kamilama, magarcima, konjima, truckali se kilometrima i kilometrima u volujskim kolima i tongama, ili se gužvali u prašnjavim i prenatrpanim vozovima, vozeći se gotovo uvek najneudobnijom trećom klasom. Na tim svojim putešestvijima prešli su približno 75 000 milja.

Sahavas programi

Sahavas programi predstavljaju izuzetno važan deo Babinih aktivnosti. Reč sahavas znači blisko druženje. Baba svoje poklonike nije smatrao sledbenicima; on ih je zvao ljubavnicima objašnjavajući to na sledeći način: "Ja sam jedini Voljeni a svi vi ste moji ljubavnici; ili, ja sam jedini Ljubavnik a svi vi ste moji voljeni. Želim da budete srećni na mojim sahavasima. Ja sam Okean Ljubavi. Uzmite onoliko ljubavi koliko možete. Iskoristite do kraja šansu koja vam je pružena. Na vama je da zahvatite što više ljubavi iz Okeana. Nije na meni da objašnjavam kako treba da me volite. Da li muž ili žena objašnjavaju jedno drugome kako treba voleti? Jedno je sigurno; ja želim da vam dam svu svoju ljubav. A od svakog od vas zavisi kako i koliko će je primiti. Zahvatite duboko u ovaj izvor ljubavi, ali nemojte gubiti svest. Kad biste mogli da okusite makar i kap ove ljubavi - kakvo predivno iskustvo bi to bilo! Imate li ikakvu predstavu o tome šta znači ovaj sahavas? Onaj koji mi pristupi srca ispunjenog ljubavlju, ima moj sahavas. Kada napustim ovo telo i istupim iz vaših redova, mnogo će se pričati o ovom sahavasu. Iskoristite u potpunosti sve prednosti živog prisustva Avatara. Zaboravite sve osim sahavasa i usredsredite svoju nepodeljenu pažnju na mene. Ja sam Drevni."

"Knjige i besede ne mogu čoveka duhovno preporoditi. Um ne može poništiti um, kao što čovek ne može preskočiti svoju senku."

"Uprkos svim objašnjenjima i knjigama, reči ostaju samo reči. One ne donose ništa više od pukog intelektualnog zadovoljstva. Samo će ljubav prema Bogu učiniti čudo, jer je ljubav iznad uma i razuma. Čemu onda potreba za čitanjem? Kažem to s punim ovlašćenjem: Ja sam Drevni. Govorio sam i govorim celom svetu. Ako me zavoliš čitavim srcem, bićeš slobodan zauvek."

Mnogobrojnim Babinim sahavasima i daršan programima prisustvovalo je na hiljade i hiljade ljudi sa Istoka i sa Zapada, iz Indije, Australije, Amerike i Evrope; rečju, izgledalo je to poput potoka koji se slivaju u jedinstvenu reku čovečanstva što hrli da iskaže ljubav prema Učitelju i primi Njegov blagoslov.