Lao Ce

Ime Lao Ce, pod kojim je poznat u Evropi, zapravo nije lično ime nego epitet koji se najtačnije prevodi kao „Starac“. Njegovo prezime glasilo je Li, što je veoma rasprostranjeno prezime u Kini. U mladosti zvali su ga „Er“ (uvo); kao učenjak bio je poznat pod imenom „Po Jang“ („grof Sunce“ ili „Sunce“), a nakon smrti nadenuše mu ime Tan ili Lao Tan (u bukvalnom prevodu „staro dugo uvo“ što znači „Stari Učitelj“). Čini se da je došao iz predela koja se danas zove provincija Henan, i koja predstavlja najjužniju od takozvanih severnih provincija. Najverovatnije je bio nekih pedesetak godina stariji od Konfucija, što bi značilo da je umro negde krajem VII veka p.n.e.

Radio je kao arhivar na dvoru, koji se u to doba nalazio u Luo-Jangu (Luo-Yang), u današnjoj provinciji Henan. Pripoveda se da je nekako u to doba, pomenutom dvoru naišao u posetu Konfucije, i upoznao se s njim. Mnogo toga je rečeno o susretu ova dva giganta kineske misli.

Njihov susret je pomenut ne samo u Si Ma Đianovom istorijskom delu, već se o njemu neposredno i posredno govori u knjizi Li Đi koja pripada konfucijanskoj filosofskoj školi, i u poznijem delu Konfucijeve školske pripovetke, Đia Ju (Jia Yu), kao i u relativno ranoj taostičkoj literaturi. U svakom slučaju, njihov susret se do početka vladavine dinastije Han (II vek p.n.e.) toliko urezao u svest naroda, da je njihov sastanak ovekovečen na čuvenim nadgrobnim spomenicima u zapadnom Čao-tongu (Chaodong) u blizini Đia Ksianga (Jia Xiang); ovde je Konfucije prikazan kako Lao Ceu poklanja fazana u znak poštovanja. Postoji mnoštvo zapisa o razgovoru koji se tom prilikom vodio. Svi se slažu u jednom, da je Lao Ce u manje-više omalovažavajućem tonu govorio o Konfucijevim cenjenim uzorima, herojima iz davnina, i da je pokušao da ga ubedi u ispraznost njegovih kulturnih nastojanja. Konfucije je, s druge strane, pred svojim učenicima iskazao poštovanje za mudračevu nedokučivu misaonu dubinu, poredeći ga sa zmajem koji na oblacima jezdi nebom. Tema njihovog razgovora može se donekle rekonstruisati na osnovu poglavlja Tao Te Đinga, i iz priča o Konfucijevim susretima sa „skrivenim mudracima“ u Konfucijevim Analektima, knjiga XVIII. Očigledno se ne može ništa pouzdano saznati o pravom sadržaju njihovog razgovora. Da li njihov razgovor zalazi u područje legende, kako to smatra Šavan (Chavannes) u svom prevodu Si Ma Điana (Les Memoires historiques de Se Ma Tsien, vol V, Paris, 1905, pp-300ff) - ili ne - nije lako odlučiti. Razlog više za razmišljanje predstavlja činjenica da razgovor nije neposredno pomenut u Analektima, mada se pominje nekolicina sličnih susreta.

Smatra se da je Lao Ce napustio dvor u trenutku kada su se političke okolnosti toliko pogoršale, da više nije bilo nikakve nade za ponovno uspostavljanje reda. Prema kasnijim legendama, on je, jašući crnog vola, stigao do same granice provincije, do planinskog prevoja Ksien Gu. Čuvar granice, Vin Ksi (Vin Xi), zatražio je od njega da ostavi za sobom neki pisani trag; tako je, na njegov zahtev, Lao Ce sastavio i uručio mu „Tao Te Đing“ od pet hiljada ideograma. Zatim se uputio ka zapadu, ali se ne zna tačno gde. Razumljivo da je mašta stvarala dalje legende na osnovu ove priče, prema kojima je Lao Ce otišao u Indiju i susreo se sa Budom. U kasnijim raspravama koje su se vodile između budista i taoista, svaka strana je tvrdila da je osnivač jedne religije učio od osnivača druge. U stvarnosti, međutim, planina Ksien Gu doista se nalazi u zapadnom delu nekadašnje države Džou, ali je to u srcu Kine. Svaki lični kontakt između Lao Cea i Bude je potpuno isključen: dakle, sva kasnija predanja su samo nagađanja, i ne uklapaju se u istorijsku sliku.

Ali, ni tu nije kraj nizanju legendi. Upravo iz razloga što je život „Starca“ pružao tako malo podataka za proučavanje, legende su nastavile da se nesputano šire. Njegova ličnost poprimila je gigantske razmere, i najposle izrasla u kosmičku figuru za koju se govorilo da se pojavljuje na zemlji na različitim mestima i u različitim vremenima. U ovom kontekstu nećemo se baviti smešnim igrarijama sa imenom Lao Ce (koje se takođe može prevesti kao „staro dete“).

Iz toga jasno sledi da ne možemo naučiti mnogo o Lao Ceovom radu na osnovu fragmentarnih i neproverljivih činjenica o njegovom životnom putu. Za mistika, životna Istorija - kao i sve ostale istorijske činjenice - raspršuju se poput nematerijalnih utvara. No ipak: jedna originalna i jedinstvena ličnost progovara iz aforizama „Tao Te Đinga“. Prema našem mišljenju to je najbolji dokaz o njihovoj drevnosti. Ali, kada su u pitanju takve stvari, čovek jedino može da se osloni na intuiciju; o njima ne vredi raspravljati. Na kraju, ovo pitanje nije od presudne važnosti. U svakom slučaju: „Tao Te Đing“ postoji, bez obzira na to ko ga je napisao.