Jamamoto Cunetomo (山本 常朝), poznat još i pod imenom Jamamoto Jočo (11. jun 1659 – 30. novembar, 1719) bio je samuraj iz prefekture Saga, u provinciji Hizen, kod gospodara Nabešime Micušige. Jamamoto je trideset godina posvetio svoj život služenju svog gospodara i njegovog klana. Kada je 1700. godine Nabešima preminuo, Jamamoto nije odabrao da sledi svog gospodara u smrti (junši), zbog toga što njegov gospodar za života nije odobravao ovu praksu. Jamamoto je sledio želju svog gospodara i odustao od tog čina. Nakon nekih nesuglasica sa Nabešiminim naslednikom, Jamamoto je odustao od svetovnjaštva i povukao se kao samotnjak u planine. Kasnije, (između 1709. i 1716. godine) on je prenosio svoje misli svom prijatelju samuraju Curamoto Taširou. Mnogi od ovih aforizama su u vezi sa razmišljanjima oca njegovog gospodara, kao i njegovog dede Naošigea, kao i o mogućim stranputicama samurajske kaste. Ovi komentari su prikupljeni i objavljeni 1716. godine u delu pod nazivom Hagakure, što bi se najbolje prevelo kao U senci lišća ili Skriveno lišće.
Hagakure nije bilo naširoko poznato za vreme Cunetomovog života kao ni u godinama nakon njegove smrti, ali je do 1930. godine u Japanu bilo prepoznato kao jedno od najbitnijih dela koje na najbolji način reprezentuju misao bušidoa.
Cunetomo je verovao da postati jedno sa smrću u mislima, za života, predstavlja najviše postignuće čistote i usredsređenosti. On je osećao da odlučnost da se umre proizvodi najviše stanje života, blaženstva i divote koje oni što su zaokupljeni očuvanjem života ne mogu ni zamisliti. Na osnovu njegovih promatranja, neki ga vide kao čoveka od neposrednog delanja, a takođe se veruje da se on u Hagakureu osvrnuo i na legendu o Četrdeset sedam ronina (glavni događaj u njegovom životnom dobu), kritikujući njihovu, u suštini, zakasnelu reakciju.
Jamamomo Cunetomo je takođe poznat kao Jamamoto Jočo, a to je ime koje je on uzeo nakon što se povukao i zamonašio.