Brus Li

Brus Li (Li Đun Fan, 1940 –1973) bio je kinesko-američki glumac, majstor borilačkih veština, filozof, filmski režiser, praktičar ving čuna i osnivač džit kun doa. Smatra se jednim od najuticajnijih majstora borbe dvadesetog veka i kulturnom ikonom. Magazin Tajm ga je proglasio jednim od 100 najuticajnijih ljudi dvadesetog veka.

Li je rođen u San Francisku, Kalifornija, a mladost je proveo u Hong Kongu. Filmovi koje je on producirao u Hong Kongu i Holivudu dramatično su podigli popularnost tradicionalnih honkonških borilačkih filmova i pobudili novi talas interesovanja za kineske borilačke veštine na Zapadu.

Zapažen je po svojim ulogama u pet filmova: Veliki gazda, Pesnica gneva, Put zmaja, U zmajevom gnezdu, i Igra smrti, od kojih je prva tri napisao i režirao on sam.

Li je postao širom sveta poznata ikona, vrlo popularan u Aziji, naročito među Kinezima, budući da je zagovarao kineski nacionalizam i držao do kineskog nacionalnog ponosa u ključnom istorijskom periodu.

Mada je u početku trenirao ving čun, kasnije je odbacio utvrđene stilove borilačkih veština, u korist tehnika koje je preuzimao iz različitih izvora, da bi najposle stvorio sopstveni sistem i filozofiju borbe pod nazivom džit kun do.

Džit kun do

Džit kun do je nastao 1965. godine. Kontroverzni meč sa Vong Džek Menom (Wong Jack Man) veoma je uticao na Lijevu filozofiju borilačkih veština. Nakon otprilike tri minuta borbe (neki kažu 20-25 min) Vong Džek Men se predao. Li je zaključio da je borba trajala predugo i da kroz tehnike ving čuna neće razviti svoje potencijale. On je zauzeo gledište da su tradicionalne borilačke veštine previše rigidne i formalne na uštrb praktičnosti, pogotovo u uslovima ulične borbe. Li je odlučio da razvije sistem sa naglaskom na “praktičnost, felksibilnost, brzinu i efikasnost”. Počeo je da koristi različite metode treninga kao što su dizanje tegova za snagu, trčanje za izdržljivost, istezanje za fleksibilnost i još mnogo toga drugog, konstantno prilagođavajući ove i mnoge druge vežbe svom ličnom stilu..

Li je naglašavao ono što je voleo da naziva “stil bez stila”. To je podrazumevalo odbacivanje formalnog pristupa koji je odlikovao tradicionalne sisteme. Kasnije je žalio što je svoj stil nazvao džit kun do, jer je to ipak podrazumevalo neke parametre, dok je ideja njegove borilačke veštine bila da se drži izvan parametara i ograničenja.