Najnovija izdanja - Katari

KATARI – Šon Martin

Bilo je to na praznik Svete Marije Magdalene, 22. jula 1209, i nije bio planiran sveopšti masakr.

Francuska vojska sa severa, pod vođstvom papskog legata Arnolda Amorija (Arnold Amaury), ulogorila se pod gradom Bezijeom u Langdoku. Misija te armije, koja je nedavno stigla nakon jednomesečnog marša dolinom Rone, bila je da zatraži da gradske starešine izruče 222 katara – oko 10% stanovnika grada1 – za koje se znalo da ih čuvaju. Starešine su odbile. To što su oni to učinili govori mnogo o moći katarske vere, kao i o složenoj političkoj situaciji na jugu, u kojoj su katari mogli da cvetaju.

Katari su postali istaknuti u Langdoku nekih pedeset godina ranije, i početkom 13. veka bili su praktično preovlađujuća vera u Langdoku. Za razliku od većine katoličkog sveštenstva tog doba, katari su bili upadljivo puni vrlina, živeći život apostolskog siromaštva i jednostavnosti. I samo to bi bilo dovoljno da tu grupu obeleži kao jeretike, kao što se dogodilo sa grupom iz Liona, valdenzijancima.2 Ali, ono što je katare odvajilo od valdenzijanaca, bila je njihova vera ne u jednog boga, već u dva. Prema katarskoj teologiji, postoje dva večna principa, dobro i zlo, a svet je u vlasti onog drugog. Oni su bili takođe nepomirljivo neprijateljski nastrojeni prema rimskoj crkvi, koju su žestoko prozivali kao Sataninu crkvu.

Katari nisu bili jedini koji su se protivili Rimu: veći deo onoga što bismo danas nazvali jugom Francuske bio je žestoko nezavisan, i smatrao je i severnu armiju i papske legate stranim osvajačima. Zato je bilo nezamislivo da se katari, sabraća južnjaka, izruče protivnicima. Neprijatelj nije bila jeres, već svako ko se suprotstavljao autoritetu i autonomiji lokalnog plemstva, moćnih grofova i vikonata od Tuluza, Fua i Karkasona.

Ali, spoj politike i jeresi bio je zapaljiv, pa je papa Inoćentije III (1198-1216) video dovoljno osnova da pozove na krstaški rat. Zapad je pokretao krstaške pohode još od 1095. sa različitim stepenima uspeha, ali svi su oni bili upereni protiv muslimana. Ali, za Inoćentijevog papstva, to je počelo da se menja. Ni Četvrti krstaški rat, pokrenut 1202, nije slutio na dobro za jeretike i plemstvo Langdoka: iako su učesnici Četvrtog krstaškog pohoda nameravali u Svetu Zemlju, poprilično su promašili cilj i u proleće 1204. opljačkali bratski hrišćanski grad Konstantinopolj. Pohod koji je sazvan protiv katara bio je drugačiji: bio je to prvi krstaški rat koji bi se vodio na Zapadu, protiv sopstvenih sunarodnika.

Arnold Amori je sazvao sastanak svojih generala. Bilo je jasno da jeretici neće biti predati bez borbe. Tokom sastanka, izbila je svađa između krstaša i grupe na zidinama grada. Razmenjene su uvrede. Hitro su branioci otvorili kapiju i mala grupa ljudi iz Bezijea izletela je napolje da nauči krstaše lepom ponašanju. Oni su se brzo obračunali sa severnjacima, ali se vest da je kapija otvorena brzo proširila. Krstaši su nahrupili u grad. Vest je stigla do Arnolda Amorija. Šta da urade? Kako da razlikuju katare od katolika? Papski legat, parafrazirajući Drugu poslanicu  Timoteju3, izdao je zloglasnu zapovest: „Pobijte sve. Bog će prepoznati svoje“.

U nastalom krvoproliću „hrišćanske klanice“4, bilo je iskasapljeno između 15000 i 20000 nedužnih ljudi. (Umerenije procene stavljaju broj žrtava na samo 9000). Nisu bili pošteđeni ni žene ni deca koji su potražili utočište u katedrali Sen Nazer: katedrala je zapaljena, a svi koji su uhvaćeni u bekstvu su posečeni. Do večeri, reke krvi tekle su ulicama Bezijea. Spaljene kuće i crkve su tinjale. Kad su završili sa ubijanjem, krstaši su opljačkali sve što je preostalo.

Albižanski krstaški rat, ime pod kojim je ovo ostalo zapamćeno, je počeo. Ali, za razliku od Četvrtog krstaškog rata, on se izmakao kontroli od samog početka. Zverstva u Bezijeu su potvrdila svim katarima njihovo uverenje da su samo oni Božiji izabranici, a da je svet zaista zao.

Jeres i pravoverje

Katarizam je bio najpopularnija jeres srednjeg veka. Zaista, toliko je bio uspešan da su katolička crkva i njeni apologetičari govorili o njemu kao o „velikoj jeresi“. Na prelasku dvanestog u trinaesti vek, ono je bilo u zenitu: katari su se mogli naći od Aragona do Flandrije, od Napulja do Langdoka. Njihovi ekvivalenti za sveštenike, koji su se nazivali savršeni, živeli su tako očigledno vrlim životom da su čak i njihovi neprijatelji morali da izjave da su oni zaista sveti i dobri ljudi. Katari su uživali široku podršku iz svih društvenih slojeva, od kraljeva i grofova do drvotelja i tkalja. Žene, koje nikad nisu bile dobrodošle u crkvu, postale su katari znajući da mogu da steknu poštovanje i da aktivno učestvuju u veri. Suvišno je i reći da je ta mešavina žena, vrline i apostolskog siromaštva – da i ne pominjemo popularnost katarske crkve – nije uopšte odgovarala Rimu. Ali, ni Rim nije odgovarao katarima, koji su verovali da je Crkva u svojoj težnji za svetovnom moći izdala Hristovu poruku.

Teško da može iznenaditi što su se katolici okrenuli protiv katara; zaista, u nekim oblastima na jugu Francuske, katara je bilo više od katolika. Ono što je šokiralo savremenike nije bilo to što je papa naredio da se pokrene krstaški rat da se uništi jeres, već to što su krstaši počinili zverstva takvih razmera da to i dalje odjekuje kroz vekove. U Langdoku, njihovi zločini ni do danas nisu zaboravljeni.

Čudno, ali uprkos svoj njegovoj popularnosti, tačni koreni katarizma nisu poznati. On se pojavilo u vreme kada je hrišćanska crkva, a i Evropa u celini, doživljavala ogromne promene usled pojave tzv. renesanse 12. veka. Iako je teško zamisliti zločine tih razmera kao u Bezijeu, mi na neki način možemo da razumemo način razmišljanja ubica katara ako proučimo istoriju crkve i način na koji je iz nje nikla jeres. Štaviše, proučavanje istorije dualističke jeresi – u suštini, verovanja da je đavo moćan isto koliko i Bog, a toj vrsti pripadaju i katari – pomoći će nam da sagledamo stvari u pravoj perspektivi. Kao i katarizam, dualizam ima nejasne korene.

Dualizam

Dualizam je postojao pre hrišćanstva, pa je možda stariji i od same pisane istorije. Taj termin je 1700. god. prvi put upotrebio engleski orijentalista Tomas Hajd (Thomas Hyde), da opiše sve religiozne sisteme koji smatraju da su Bog i đavo dva suprotstavljena, večno paralelno postojeća principa.5 Značenje tog termina je evoluiralo, da bi označilo sve sisteme koji su orijentisani oko središnjeg dvojtva (kao što je podela um/telo u Dekartovoj filozofiji, ili besmrtna duša/smrtno telo kod Platona). Dualističke struje postoje u ovom ili onom obliku u svim glavnim religijama, bilo da su monoteističke (koje priznaju jednog Boga, kao što su islam, judaizam i hrišćanstvo), politeističke (koje priznaju mnoge bogove, kao što si šintoizam, neke oblici vike, ili klasični grčki panteon) ili monističke (koje priznaju da je sve – Božanstvo, materija i čovečanstvo – od jedne te iste suštinske supstance, kao što tvrde neke škole hinduizma, budizma, taoizma i panteizma). Na primer, fundamentalističko hrišćanstvo gaji naglašene dualističke predrasude, proglašavajući mnoge stvari na svetu – rok muziku, droge, nju ejž filozofiju, holivudske hitove –đavolskom rabotom. Slično tome, ekstremističke islamske grupe vide nemuslimane ili kao osobe koji su u suštini zaspale za istinu, ili kao osobe koji se aktivno angažuju da potkopaju Prorokovu religiju. U oba slučaja prevlađuje mentalitet „oni i mi“, koji vidi samo jedan izlaz (vera u Isusa ili Muhameda).

Uprkos raznim nivoima dualizma u raznim svetskim religijama, pravi religiozni dualizam se izdvaja po svom poimanju dva suprostavljena principa, dobra i zla. U celini se smatra da u samoj dualističkoj tradiciji postoje dve škole mišljenja: apsolutni ili radikalni dualizam; i umereni ili monarhički dualizam. Italijanski istoričar religije, Ugo Bjanki (Bianchi), identifikuje tri istaknute crte dualizma:

1) Apsolutni dualizam smatra dva principa, dobro i zlo kao podjednako večne i međusobno ravne, dok umereni dualizam smatra da je princip zla sekundarni, manje moćan od principa dobra.

2) Apsolutni dualizam vidi ta dva principa uključena u večnu borbu, i u mnogim školama smatra vreme cikličkim (mnogi apsolutni dualisti su zato skloni da veruju u reinkarnaciju), dok umereni dualizam vidi istorijsko vreme kao konačno; na kraju vremena dobro će pobediti zli princip.

3) Apsolutni dualizam vidi materijalni svet kao suštinski zao, dok umereni dualizam smatra tvorevinu suštinski dobrom.